Svima je dobro poznata rečenica iz kultnog filma ,,Lajanje na zvezde": Je l' vidiš sa kojim se predznanjem ide u kafanu? I da, svaki simpatizer kafane verovatno zna da sama reč kafana potiče iz turskog jezika i da se odnosi na kuću u kojoj se pije kafa, ali činjenica da je da se danas u kafanama pije sve osim kafe.
Davne 1522. godine negde na Dorćolu nastala je prva kafana i tako je Beograd postao prvi evropski grad koji se mogao pohvaliti ovim, nazovimo ga, fenomenom. Nekih 6 vekova kasnije, naš beli grad je ostao i jedino mesto, možda na celom svetu, gde kafane niču jedna za drugom, kao pečurke posle kiše. Mnogo toga se promenilo od 16. do 21. veka, pa samim tim i kafana. Nekada stecište boema i intelektualaca, kafane su bile mesta gde su se igrale pozorišne predstave i prikazivali filmovi, mesta gde su se rađale pesme i književna dela, pa je, čak, u jednoj kafani zasela i prva skupština, zasijala prva sijalica i održan prvi sajam knjiga. Danas u kafani ima mesta za sve, osim za pomenuto.
Mnogi bi verovatno osudili ovakvu situaciju, ali budimo realni, u tome i jeste magično svojstvo kafane - upravo ta njena mogućnost da se menja i odoleva duhu vremena. Zato i jeste fenomen, zato i jeste autentična, zato i jeste naša. Kafana ima tu moć da poput ogledala oslikava trenutni duh vremena, a da pri tom svoju dugu istoriju vuče svuda sa sobom. Mislite, od kafane je danas ostalo samo njeno ime, ali da li je zaista tako? I danas u kafanama sede intelektualci, zgubidani, studenti i umetnici, budući učitelji, lekari, književnici i poslanici, jer ona svoja vrata otvara svima. Verujte, ne postoji osoba koja se pripita (da ne upotrebimo i oštrije reči) nije otkotrljala do kuće u sitne sate i što je najbolje to su doživljaji koji se prepričavaju zauvek i po nekoliko puta.
Koliko je samo prvih poljubaca, pijanih kumstava i prijateljstava nastalo u kafani? Nebitno da li u staroj ili u savremenoj, odgovor je nebrojeno. Za kafanu vam ne treba društvo, pa čak ni povod, a, bogami, ni indeks. Kažem indeks, jer kafana je univerzitet života i upravo tu smo naučili neke od najvažnijih lekcija, položili, pa i pali nekoliko testova, a ona nas nikada nije opterećivala ocenama, jer kafana zna da se lekcije naučene u njoj nikada ne zaboravljaju.
Zamislimo kafanu kao organizam, zamislimo je kao pravu osobu. I sada zamislite kako bi se ona osećala da ne može da isprati moderno doba. Prosto rečeno Kafana bi bila tužna. Kako bi izbegla tragediju da nestane sa lica zemlje, ona reši da svoju istoriju pretoči u pesme i priče, spakuje ih u kofer, promeni garderobu i krene putem 21. veka. Na tom putu, ona možda izgleda drugačije, ali njena suština ostaje ista. Ona čuva svoje pesme, ali ne zatvara vrata novim ritmovima, ona prepričava nekadašnje priče i uvažava stare goste, ali pamti i doživljaje novih posetilaca. Dakle, kafana je ostala kafana, samo se promenilo vreme.
Na kraju krajeva, ona spaja nespojivo, dok slušate stare pesme nastaju selfiji sa najsavremenijim telefonima, ona spaja ono što vreme razdvaja i tera nas da neprocenljive doživljaje štitimo od zaborava. Pa zar u tome nije njena veličina: ona osoba Kafana koja je stara oko 600 godina zna da napravi selfi? Zato i jeste fenomen.
Zato, nemojte ružiti kafanu, jer nam ona nikada nije okrenula leđa. Naručite ono vaše i nazdravite baš njoj, kafani, koja nije samo mesto gde su prijatelji, već je i sama prijatelj na neki neobjašnjivi način.
Za Staru pesmu piše J.Davidović
