Đurđevdan je jedna od najvećih slava kod Srba, a i najlepša kada su vremenske prilike u pitanju. Obzirom da Đurđevdan pada 6. maja, jedina je velika slava koja se slavi u proleće. Na taj dan slavimo Svetog Georgija, odnosno Svetog Đorđa, koji je jedan od prvih vojnika palih za odbranu hrišćanstva 23. aprila 303. godine po starojulijanskom, odnosno 6. maja po gregorijanskom kalendaru. Interesantno je da su još Stari Sloveni na ovaj dan slavili božanstvo Jarila, koji je inače bio Bog plodnosti. Takođe i svi Romi širom sveta, bez obzira na veroispovest, da li su katolici, muslimani ili pravoslavci slave ovaj datum. Pa verovatno ima nešto magično u 6. maju, kada mu se pripisuju narodni običaji, a i otpevana mu je jedna od najboljih pesama, bez koje je provod uz trubače nezamisliv. Sveti Georgije, odnosno Sveti Đorđe, je na ikoni prikazan na konju kako ubija aždahu koja je simbol zla, a on je bio zaštitnik bolesnih, siromašnih i potlačenih. Živeo je u vreme kralja Dioklecijana i imao je čin vojvode u rimskoj vojsci, dok nije rekao da je po verskom opredeljenju hrišćanin, tada mu je po naredbi cara odrubljena glava. Postoji takođe i zimski Sveti Georgije, koji se naziva Đurđic i obeležava se 16. novembra.
Koji su običaji za Đurđevdan?
Ne postoji nijedan drugi datum za koji se vezuje toliko običaja koliko je to slučaj sa Đurđevdanom. U srpskoj istoriji je zabeleženo da su se sa početkom proleća sastajali hajduci, nakon što su zimu proveli kod svojih jataka, pa se govorilo Đurđevdanak – Hajdučki sastanak. Od Đurđevdana se verovalo da je definitivno gotova zima i da počinje lepo vreme, pa su se u to vreme dogovarale svadbe, a neudate devojke pravile razne magijske rituale, kako bi u svoj život privukle budućeg mladoženju. Za Đurđevdan je običaj da se pletu venci od Đurđevka i Mlečike i da se njima ukrašavaju kapije i ulazna vrata kuće, kako bi ukućani bili zdravi i zaštićeni od svakog zla do naredne godine.
Na Đurđevdan je običaj da se ljudi kupaju u reci kako bi bili jaki tokom cele godine, a postoji i "Đurđevdanski uranak", kada se ranom zorom odlazi u šumu ili na proplanak i peče jagnje na ražnju. Na Đurđevdanski uranak se nosi i druga hrana i piće, da bi se u prirodi uz muziku napravila prava gozba. Kaže se da na Đurđevdan ne valja spavati, da ne biste patili od glavobolje, a zabeleženo je i da su đuvegije skidale kapije na kućama neudatih devojaka, kako bi ih sa jeseni oženili, jer se veruje da ako padne kapija iz te kuće odlazi mlada. Običaji kod Roma se vezuju za jagnjetinu, koju oni ne jedu do Đurđevdana. Na dan kada sviće Đurđevdan jagnje se kolje na ritualan način, tako što mu se glava okreće ka suncu, a njegovom krvlju po čelu mažu ukućani. Inače
Sveti Georgije je u romskoj tradiciji predstavljan kao Zeleni Đorđe, vesnik proleća i zaštitnik stoke. Ukoliko na Đurđevdan bude sunčano biće rodna godina, a ako nebom nadvladaju oblaci očekuje nas suša. Uoči 6. maja žene su zahvatale vodu sa vodenice i njome prale kuću, kako bi oterale svako zlo, a neudate devojke trčale kroz tor plašeći svinje, jer se verovalo kako je budu jurile svinje, tako će i muškarci za brak. Devojke su momke gledale i kroz prsten sa istom željom, a na ovaj dan se suprotno učenju crkve skidala crna magija. Đurđevdanu su se radovali i stočari, koji su prvi put te godine vodili stoku na ispašu u planine. Ritualno umivanje vodom u kojoj su odstajale biljke dren, zdravac, grabež i đurđevak kao i kuvano jaje Čuvarkuća, ima magično dejstvo zaštite i praktikuje se ranog jutra na Đurđevdan, kada se ovom vodom umivaju svi ukućani. Ima i verovanje za stočare koji su palili korov kako bi oterali veštice i zle sile da im ne napadaju stoku.
Pesma "Đurđevdan"
Pesma "Đuđevdan" je nezaobilazna na svim veseljima, počevši od izlazaka na beogradske splavove, klubove, kafane, preko proslava rođendana i rođenja dece, pa sve do svadbi, kao i u novogodišnjoj noći za proslavu Nove godine kada za doček Nove godine Beograd postaje pravi epicentar svih zbivanja za čitav region. Ova pesma je zapravo nastala u mučnim okolnostima. U proleće 1942. godine Ustaše su slale Srbe, Rome, Jevreje i ostale neistomišljenike u logor smrti Jasenovac. Zarobljen u stočnom vagonu, bez hrane, vode i vazduha jedan od putnika voza smrti je počeo da pevuši "Proleće na moje rane sleće, Đurđevak zeleni svima osim meni…". On nažalost nije preživeo, ali pesma jeste i ostala je za buduće generacije zahvaljujući Goranu Bregoviću i grupi Bjelo dugme, sa kojom i dobija današnju popularnost.
Pesmu Đurđevdan su kasnije pevali Svetlana Ceca Ražnatović i druge naše zvezde, a u verziji Ederlezi je neformalna romska himna, kao i pesma navijača kluba Crvena zvezda.
Kako izgleda trpeza za Đurđevdan?
Sa obzirom na činjenicu da se Đurđevdan obično slavi posle Vaskršnjeg posta i Vaskrsa i trpeza za ovu slavu je veoma bogata. Neizostavan deo Đurđevdanske trpeze, kao i kod svake srpske slave čine slavski kolač – koji predstavlja Isusovo telo, žito – koje predstavlja našu vezu sa pokojnima i "onim" svetom, crveno vino – koje predstavlja prolivenu krv Isusa Hrista, kao i slavska sveća koja gori ceo dan na slavskoj trpezi, a sve ostalo može i ne mora. Predjelo je obično bogato, jer je posle posta, pa je sačinjeno od svih vrsta suhomesnatih proizvoda – pečenice, kulena, suvog vrata, čvaraka, kajmaka, sireva, pihtija, ajvara, paprika u pavlaci i drugih specijaliteta srpske kuhinje. Tu su i sve vrste pita, slanih rolata sa paprikom, ili spanaćem, proje i kiflice. Uglavnom se onda servira teleća čorba, kao i sarmice od zelja ili listova vinove loze. Za glavno jelo se obično služi jagnjeće pečenje, koje je neizostavan deo ovog praznika, ali i praseće pečenje, jer nisu svi ljubitelji mirisa jagnjetine. Kao što smo već rekli, Đurđevdan je jedna od najlepših slava jer pada početkom maja, pa nije neuobičajena slika da domaćin postavi slavsku sofru u dvorištu ili ispod šatora ako ima veliki broj gostiju. Uz pečenje se najbolje slažu i sve vrste salata, od ruske, koja po mišljenju mnogih i nije salata, već jelo do mladog luka, rotkvica i zelene salate, tek ubrane u obližnjoj bašti.
Kod Roma se Đurđevdan obično slavi tri dana, a pevačica i muzika uživo su neizostavni deo slavlja. Običaj slavljenja više dana ove prolećne slave je prisutan i kod Srba, koji se uz harmoniku i po koju čašicu više vina, rakije ili špricera provode do kasno u noć.
