Ukoliko imate malo vremena, pročitajte ovu zanimljivu kolumnu by Vladimir Skočajić
na temu beogradskih kućnih žurki kojih više nema, prenosimo sa portala Vice. A možda ih i ima? Kako vam se čini?
- Na žurci je bilo tridesetak ljudi. Većinu sam poznavao. Oni koje nisam, prilazili su da mi traže da pustim Robija Vilijamsa. Oni koje jesam, raspitivali su se da li imam rizle. Nju nisam znao i nije me ništa pitala.
Bilo je toplo veče krajem maja. Nosila je belu letnju haljinu, minimalne sandale na štiklu sa otvorenim prstima, od nakita je imala samo jedan mali srebrni prsten na nozi, nokte lakirane u crno, kao noć crnu kosu, paž frizuru, dva prednja zuba veća od ostalih, pune usne i osmeh na koji bi bila ljubomorna i Ana Karina.
Iako je tek počeo 21. vek, umesto muzike na kompakt diskovima imao sam pun ranac kaseta. Svaka je bila premotana na početak one pesme koju sam planirao da pustim, osim dve kompilacije napravljene tog jutra, koje bi išle kada sam hteo da odmorim. Videvši je u kuhinji kako priča sa slavljenicom, znao sam da je došlo vreme za kompilaciju.
Dok sam prilazio stolu sa sendvičima, slavljenica me pitala za ime pesme koja se upravo završila. Znajući njen muzički ukus, bilo mi je čudno da se zanima za Žobimovu bosanovu. Kada mi je rekla da to zapravo zanima Anu Karinu, uskomešalo mi se sve u stomaku. Ili u glavi. Ili obrnuto....
ostatak teksta možete pročitati ovde.
