Prema istraživanjima, najtipičniji strahovi modernog čoveka su i dalje, redom: strah od paukova (arahnofobija), strah od zmija (ofidiofobija), strah od visine (akrofobija), strah od gužve i otvorenog prostora (agorafobija), strah od pasa (kinofobija), strah od groma i sevanja (astrafobija), strah od igle i injekcija (tripanofobija), strah od raznih društvenih situacija, strah od letenja (pteromerhanofobija) i strah od prljavštine i mikroba (mizofobija).
Dobro, ovo kaže nauka. A žene? Šta su najveći strahovi savremenog muškarca po strašnom sudu žena i devojaka, jer to je ono što se zaista broji i ne daje mira? Ako je verovati suprotnom polu, i ako izuzmemo strah od pregleda prostate, muškarci se najviše plaše – žena.
To jest, plaše se prilaska i flerta sa ženama, iskazivanja svojih osećanja prema njima (i generalno), pribojavaju se obaveze i vezivanja za konkretnu ženu, a boje se i toga da je ta žena isuviše moćna, jaka, slobodna i neverna. Odnosno, plaše se da oni sami ne zarađuju dovoljno novca, da nisu dovoljno malo i srednje preduzetni, ili da su na drugi način novčanički neadekvatni. A kad sve ovo nekako progutaju, smire drhtavicu i obrišu znoj sa čela, muškići se plaše odsustva peniskog ukrućivanja, odnosno neuspeha u krevetu, zatim toga da je ono što u krevetu priželjkuju isuviše nastrano i nakaradno, kao i, naprosto, da ne izgledaju dovoljno dobro – da su previše stari, ćelavi, debeli ili niski. Sa naglaskom na tome da im je penis odviše mali, naravno. Selebriti globalni filozof sa ovih lokalnih prostora, Slavoj Žižek, jednom prilikom rekao je da je njegov najveći strah taj da bude nag pred ženom pre vođenja ljubavi. I, okej, Žižek je verovatno lud kao ringišpil, ali zapitajmo bilo koju ženu i zakukaće nam zbog hroničnog odsustva neustrašivih heroja, bilo mitskih, bilo stvarnih. U savremenom društvu, strah je potpuno popizdeo i od jedne prirodne i normalne biološke adaptacije se transformisao u sveprisutnu silu potentniju od vijagrom napumpanog penisa. S tim u vezi, može li to egzistiranje kao malo manje plašljivije i prestravljenije? Svakako da može.
Prvo, strah od prilazaka, konverzacija i ostalih muvajućih akcija. Moderan svet voli da fetišizira i preterano komplikuje stvari koje su prilično banalne i jednostavne. Prost čin ubeđivanja nekoga da ima seksualne odnose sa nama uzdignut je i prenapumpan do mitoloških visina. Danas postoji čitava industrija samopomoćnih knjiga i kretenskih seminara koja je posvećena osvajanju ženskih srca (dakle, međunožja). Najpoznatija među tom umobolnom literaturom za bezmude muškarce je bestseler Igra: Prodiranje u tajno društvo umetnika zavođenja (The Game: Penetrating the Secret Society of Pickup Artists, 2005), uz niz sličnih jadarija. Dok nismo gledali, razvila se i čitava potkultura samozvanih umetnika zavođenja koji se periodično sastaju, razvijaju strategije, tapšu jedni druge po ramenu i koriste zaseban vokabular i žargon, sasvim nalik na modernu sektu ili kult. Sve to jer se pogrešno pretpostavlja da su žene sprave poput video-rikordera ili mikrotalasnih pećnica, sa kojima dolazi nekakvo priprosto uputstvo za upotrebu i koje se otkriva samo odabranima (ili kupuje za šest dolara na Amazonu, u mekim koricama). Sve što treba da uradimo jeste da usvojimo par besmislenih, ali zato patetičnih saveta (Veruj u sebe, misli pozitivno, odiši samopouzdanjem) i/ili izgovorimo par žalosnih rečenica (Lepi nokti. Jesu li pravi?, Izgledaš malo umorno, Super frizura, baš je retro) i žene će nam bacati vagine u lice kao da su frizbi. Što je, naravno, uvredljivo i za žene, i za muškarce, i za zdrav razum. Jer je istina još banalnija od toga: i žene su ljudi sa pohotom među nogama. I odlučuju da imaju seksualne odnose iz istih razloga kao i muškarci: zbog fizičke privlačnosti, zbog emocionalnog povezivanja, zbog čiste dosade – ili svega toga zajedno. Pravi naučnici, a ne pseudozavodnici-sektaši, zaista su i analizirali flertujuće konverzacije i otkrili rupu na saksiji. Najobičnije, najnormalnije i najmanje čudačke reči i fraze istovremeno su i najuspešnije za odvođenje u krevet.
Drugo, muškarci su često preplašeni plitkoćom sopstvenih džepova, odnosno time da nisu dovoljno ekonomski situirani. Ovi strahovi su deo šireg ruksaka emocija u vezi sa osećanjem neadekvatnosti, slabićstva i luzeraja. I zaista, bivanje finansijskim provajderom je uloga koja se mužjacima pripisuje od pamtiveka, a dodatno je ohrabruje naša kapitalistička kultura. U generalno oskudnim i bednim društvima poput ovog mnogi strašljivci odustaju od cele te gužve, o(t)pisujući ženke kao legalne sve su one iste prostitutke gladne novca u školskoj kiselo grožđe logici. Dok zapravo nema stvarnog razloga za strah, nervozu ili anksioznost. Naše ženke su stotinama hiljada godina vlažile na mužjake koji su iz lova donosili nekakvo mesište. Svežnjevi novčanica u džepu sa tim imaju veze tačno onoliko koliko i svežnjevi literature za doktorat. Drugim rečima, novac je evoluciona novotarija i žene nisu toliko privučene tim žigosanim papirićima Narodne banke koliko navodnjavaju vaginu na bilo kakvu aktivnost, preduzimljivost, kao i brigu i zainteresovanost uopšte. A ona se ne mora ogledati u ciframa na isečku sa bankomata, već i u bavljenju sportom, u sviranju nekakvog instrumenta, u menjanju sijalice i pranju sopstvenog veša, pa čak i u mnogobroju pročitanih knjiga uz prazne džepove i masivnu dioptriju na nosu. Dakle, u svemu što implicira nekakav angažman u svetu oko sebe i nekakvu brižnost i pažljivost koje su, kad se podvuče crta, džabe. Istinska jeftinoća jedino je u kukavičkom odustajanju od bilo čega što nije slepljenost dupeta sa foteljom.
Treće, mali penisi. I ovde je industrija trgovine ljudskim strahovima gigantska: od čudotvornih i nadasve prirodnih tableta, preko vakuumskih pumpi, sve do raznih olimpijskih tegova. A to je ono što je zaista strašno. Iako veličina jeste važna, a mali, ali tehničar je neprikosnoveni pobednik svake antologije luzerstva, većina ljudi ipak upada u onu normalnu distribuciju od 13 do 16 erektivnih centimetara. A porno-filmovi i lažovčine od momaka iz kraja nisu kriterijumi. Takođe, istraživanja pokazuju i sledeću fantastičnost: kada se žene prisećaju veličine penisa svojih partnera, one tu veličinu uvek preuveličavaju. Kolika god bila stvarna gabaritnost našeg uda – njegova slika u umovima svih onih curica koje su ga držale u rukama, ustima i ostalim šupljinama po pravilu je mnogo veća od stvarne. Ovo otkriće, hvala nauci, jeste poput instant plastične operacije sa nula šavova i novaca. Zahvalimo ponekad toj neobičnoj sklonosti ženskog uma da preuveličava stvari. I zato nema razloga za strah, nelagodu i anksioznost: svaka ženska osoba koja nas je videla golog sada hoda unaokolo i zamišlja ga većim nego što jeste.
Ostatak teksta na ovu zanimljivu temu možete pročitati na portalu esquire.rs
