"Ajfon", "ajpod", "ajped", aj u p.....m

vesti • 24. Novembar 2014.

"Ajfon", "ajpod", "ajped", aj u p.....m.

Oduvek sam bila jako loša na polju informatike, tako da se ni ne sećam kako sam i razred prošla, ali eto neko čudo se desilo, pa su me verovatno na razrednom veću, zbog velikog srca moje bivše razredne, pustili da prođem. Kompjuter je za mene oduvek predstavljao veliku misteriju, ništa manju od fenomena egipatskih piramida, i nikada neću shvatiti na kom principu radi. Mene ako pitate, u kućištu istog se nalazi puno malih crnaca koji okreću neke točkiće. Pokušavali ljudi da mi objasne, dali sve od sebe, crtali, plastičnim primerima mi pojašnjavali, ali džaba... Moj mozak te informacije odbija kao organizam strano telo, a na pomen operativnog sistema, počnem da trokiram.

I aj, nema veze, naučih ja nekako ono suštinsko na kompu, bez čega ne bih mogla za 'lebac da zarađujem, kad me zakači virus zvani pametni telefon. Da se razumemo, znam ja da je savremeni život nezamisliv bez njih, ali stvar je očigledna - što oni mogu više, mi možemo manje. Što su oni savremeniji i pametniji, mi smo sve gluplji i asocijalniji. Nema tu neke filozofije, ali se bojim da nam nema pomoći.

Vraćam se s posla jednog dana i čujem razgovor grupice momaka i devojaka.
"Ej, nećemo u taj kafić, jer je u podrumu i nema wi-fi. Ajmo u onaj pored Vuka, tamo sigurno ima vajrles", galame oni.

Mislim se nešto, da umesto wi-fi stave vunu i kudelju, teško da će se neko naći da kaže: "Ajmo kod njega da predemo vunu."

Pokušavam da shvatim koja je suština njihovog izlaska kada ionako niko ni s kim ne razgovara, svima je cilj da uhvate signal, osim možda onom nesretniku koji je, kao i ja, vlasnik nekog arhaičnog primerka iz prošlog veka, pa mu nije od vitalnog značaja da traži mesto gde može da se nakači, a i po kafićima ne mora da traži stolicu do utičnice.

Elem, subota veče, reših ja da izađem i posetim prestoničke klubove i kafane. Umesto da lepo odem u neku kafana-katakombu bez dometa, uputih se ja u jedan od trenutno najposećenijih klubova. Kad imam šta da vidim. Unutra živa svirka, muzika fenomenalna, a gosti kao na parastosu. Većina, da ne kažem velika većina, daje pomen živoj reči, pogledu, osmehu, migu... Zagrlili čaše, flaše, šank, ne daj bože neko živo biće suprotnog pola i svi pilje u ekrane od pet inča, s blagim osmehom na licu. Da ih pita neko čemu se smeju, bog da me ubije ako bi znali. Nema čo'ek s kim živu reč da razmeni. Što li se uopšte kaže "odoh u provod", kad i u svojoj sobi mogu da sedim, sipam čašu vina i provodim se s telefonom? Šetam ja tako od jednog do drugog i s namerom ih zakačim onako u prolazu ne bih li izazvala neku reakciju. Ali reakcije nema, kolektivno hipnostisani, poglede sa ekrana skidaju samo u trenutku poziranja. Možda bi reagovali da sam im stala na kurje oko, ovako niko ništa. I ribe i frajeri maksimalno skockani, niko nikog ne vidi, niti prilazi niti doživljava. Što li su se sređivali, za koga, što su trošili pudere, karmine, maskare, parfeme???

Fotografisano na Splav Freestyler

Ne kažem, desi se i da poneki nesrećnik skupi hrabrost i uzdignutog čela priđe devojci i prekine je u "zombiranju" ekrana, ali se vrati brže nego što je pošao jer ga je dotična "oduvala na prvu". Tada ona puna samopouzdanja bez pokrića ponosno uzima telefon, koji je od tog trenutka u službi fotoaparata, i nastaje niz selfija i urgentnog izbacivanja na FB jer ako nešto nije objavljeno na Fejsbuku da svi vide i lajkuju, kao da se i nije dogodilo.

U jednom trenu, iz te moje zatečenosti prizorom koji mi je pred očima, prenu me usklik devojke koja je sedela do mene: "Ijao, vidi šta je ovaj ludak izbacio na zid, moram odmah da šerujem." I nakon toga naravno čitava drama, koliko je dobila lajkova i od koga. Njena sreća, a i tuga u proporcionalnoj su vezi s brojem lajkova. Druga devojka stoji do nje, slika se s dečkom, pozira i taman kad se ponadah da ima onih koji vode živu konverzaciju, čujem gomilu psovki - Android, "aj pod", "aj plafon", "notbuk", tablet...

U jednom trenutku telefoni se ponosno spuštaju na sto ili šank, ali ne prestaje njihovo stalno prevrtanje i pregledavanje, kao da su najdragocenije blago. Eeee, tada dolazi i mojih pet minuta, kad ja ponosno stavljam moju "munju" od telefona na sto, "nokiju 3330", i pratim reakcije okruženja. Te sablažnjene face i ultraljubičaste poglede teško da mogu i da opišem. Ne bih se iznenadila da su sakupili doborovljni prilog ne bi li me "opametili" nekim telefonom i učinili jednakom među jednakima.

U jednom momentu, mojoj drugarici, inače ponosnoj vlasnica "ajfona", isprazni se baterija u trenutku kad je slanje SMS-a bilo od životnog značaja, a kabl od punjača nema gde da se udene jer su svi štekeri u klubu već zauzeti. Nastupi stanje depresije, a ja se osetih tako humano, što pružih pomoć nemoćnima, posudih moj raritet od telefona i vratih osmeh na lice.

Šalu na stranu, ali ne mogu da se oduprem utisku da je dijalog postao suvišan jer zašto pričati s nekim ko je tu pored vas kada možete da se siti ispričate s nekim virtuelnim prijateljem. Živa reč je zamrla i tako je komunikacija svedena na čitav niz znakova od smajlija do tužića, skraćenica i nerazumljivih, skoro šifrovanih poruka. Carstvo mobilnih telefona je sve šire, a mi sve dalji jedni od drugih i, što je najgore, otuđeni i od sebe.

I za kraj, kako bih oraspoložila sve IT-jevce kojima se želudac više puta prevrnuo dok je čitao ovaj tekst, dugujem vic, koji možda i najbolje opisuje ovo doba savremene tehnologije i smart telefona.
Kaže deda unucima na samrti:
- Kad umrem, voleo bih da na mom grobu postavite wi-fi antenu.
- A što, deda? - pitaju unici.
- Pa da bi me češće posećivali, oca vam jebem!

Ekipa portala beogradnocu.com zabležila je kako se Beograđani i Beograđanke snalaze u eri ovih pametnih skalamerija.