Filip Pat: Uvek gledam život sa vedrije strane!
Filip Pat - violinista koji uvek gleda život sa vedrije strane, teži hedonizmu i jednostavnosti, a kako kaže, kad poraste biće astronaut. Uvek je na Dunavu ili u neposrednoj blizini. A na pitanje kako izgleda njegovo savršeno mesto za provod, kaže: Između dva drveta mreža. Ležim u mreži. Ispod mreže voda. Temperatura konstanta 24 stepena. Tiha, ali bas tiha muzika Stefana Grapelija, čuvenog violiniste... Mislim da bi svi mnogo lakše funkcionisali kada bi bili iskreni jedni prema drugima. A za to je potrebno ono čega sve manje imamo - jednostavnost.
beogradnocu.com: Reci nam nešto o počecima svoje muzičke karijere.
Sve je počelo tako što sam želeo sa svoje 4 godine da pevam u tada renomiranom horu Jugoslavije, Kolibri. Kad su me primili bio sam najsrećniji klinac na planeti.
beogradnocu.com: Kažu da od tebe ima boljih violinista, ali da nema boljih zabavljača sa violinom. U čemu je trik?
Sigurno da ima boljih violinista, i to ne samo u mojoj opštini već i mnogo šire, kaže Filip kroz smeh i dodaje: Naravno da ima ljudi koji sjajno sviraju i iskreno volim da čujem druge, jer mogu i neku foru da im ukradem kako se svira. E sad, moja je velika sreća što stvarno nemam tremu ni od kamere ni od mikrofona i jako volim da sam na bini. Maloj. Velikoj. Nije bitno. Znam kako da se obratim publici, da odsviram, otpevam, kažem nesto...
Iako javni život donosi mnogo stresa i zahteva mnoga odricanja, Pat kaže: Uvek više gledam koji su mi benefiti. I to ne samo što se tiče posla već inače - Uvek gledam život sa vedrije strane! Evo jednostavnog primera. U ponedeljak ujutro kad se probudim oko 11 sati, svi su na poslu a ja, ja odmaram!
beogradnocu.com: Šta je ono što te inspiriše?
Postoji uvek više mogućnosti za inspiraciju. Nekad je to ekipa iz publike. Nekad je pevč/pevačica sa kojom nastupam. Ali, svaki muzičar traži u publici bar jedan par očiju koji prati samo njega, to jest nju. Tako ja bar mislim. I kad zainteresujem osobu ili osobe, ostalo je jednostavno. Mozak sam počne da mašta i ja to prenosim na žice. Ili glasne ili violinske.
beogradnocu.com: Možeš li oceniti muzičku obrazovanost beogradske publike?
Iskreno, ne mogu da dam tačan odgovor. Ne bih se usudio. Iz jednog prostog razloga. Na tv-u nema više muzičkih programa. Na svim radijima se vrti istih 100 pesama poslednjih 100 godina. Jedino što mislim da postaje relevantno je YouTube. S obzirom da tu ima svega, publika sluša sve. Samim tim nema više podela na zabavne i narodne. Sta se probije odatle, hit je.
beogradnocu.com: Šta nedostaje beogradskom noćnom provodu?
Mislim da ima prostora za afirmisanje scene koja je sad u začecima afirmacije. Tačnije postoji, ali nedovoljno je reklamirana. Tipa, veliki koncert SARS-a u Beogradu. Skoro sam sa Pilotima svirao u Bijeljini na Beer Fest-u i posle nas je nastupao Eyesburn. Sem što sviraju vrhunski i publika je super reagovala na njih. Prvi ću da odem na koncert, čim ga najave.
beogradnocu.com: Sa kim najviše uživaš da nastupaš?
Realno mi najviše prijaju koncerti sa Pilotima. I uvek se radujem, jer volim veliku binu. Volim taj aplauz kad dobijemo svi zajedno. Naravno da su to Kikijeve pesme u većini i da je to njegov pečat, ali ja Pilote doživljavam kao svoj bend već 7 godina.
beogradnocu.com: Da nisi violinista, bio bi...
Kada sam sa 7 nepunih godina trebao da upisem violinu, jako sam se lomio da upisem i/ili glumu. Muzika je moja ljubav. Volim svet filma, ali muzika je muzika. A kad porastem, hmmmm... biću astronaut, kaže Filip Pat kroz smeh. Veliki sam ljubitelj filmova i bioskop bar jednom nedeljno posećujem.
beogradnocu.com: Na čemu trenutno radiš? Šta možemo da očekujemo?
Imam par nekih mogućnosti. Posle pesme koju sam pripremio i napravio za firmu Ledeni kvas malo sam spustio loptu, ali na kratko. Kreću nastupi pa Pilotima tokom avgusta, a skoro sam počeo saradnju sa grupom Patos band, koja je harala jedno lepo vreme. Malo su se pritajili, a sad bi da se vrate. Tu ću manje da sviram, a više da pevam. Mnogo više!
beogradnocu.com: Ispričaj nam neku anegdotu sa nastupa.
U neka davna vremena sam spazio jednu gospođicu na svirci, i bas mi se dopala. Par puta sam joj pokušavao privući pažnju ali, baš, baš ništa. Nekog trenutka se ona udostojila i krene neki razgovor. Ja predložim neku kafu, piće... i kaze da! Ali, pod jednim uslovom. Da joj za mlađu sestru potpisem autogram. Hmm, pomislim - nista lakše. Ali ne kao Filip Pat već kao Saša Kovačević. Mnogo mi se tad svidela. Izvini Saša! smejući se, priča Filip.
